Porodično pravo!

 

Porodično pravo kao deo pravnog sistema bitno je zato što je to jedini deo zakona koji precizno reguliše porodične odnose. 

Moj pokušaj je da kroz ovaj članak razjasnim sve ono što je uređeno ovim zakonom. S tim što ću se posebno zadržati na porodičnom nasilju, jer i 10 godina nakon što je ovaj zakon donešen to je još uvek jedan od glavnih problema za naše društvo..

Jedan od delova ovog zakona odnosi se na pravo "dečijeg dodatka", kao i samo pravo na primanje istog.

U zakonu stoji da je dečiji dodatak finansijska pomoć koju država isplaćuje na određeni vremenski period porodicama koje su u težoj finansijskoj situaciji za prva četiri deteta. Sa tim što, ako porodica već ima tri deteta, a u međuvremenu se rode blizanci (trojke ili četvorke takođe..) sva ta deca takođe mogu da dobiju pravo na isplaćivanje dečijeg dodatka ali je potrebno da ministarstvo određeno za socijalna pitanja da posebno rešenje koje odobrava tako nešto. 

Pravo na isplaćivanje dečijeg dodatka pored majke i oca može imati i hranitelj ili staratelj deteta kome se isplaćuje ovaj vid socijalne pomoći. 

Za pravo na dečiji dodatak potrebno je da roditelj/staratelj/hranitelj ima državljanstvo Republike Srbije ili da mu se prebivalište vodi na teritoriji Republike Srbije, kao i da poseduje pravo na zdravstvenu zaštitu.

Pravo na socijalnu pomoć u vidu dečijeg dodatka ima svako dete koje se školuje na teritoriji Republike Srbije, sve dok je na redovnom školovanju (osnovno i srednje obrazovanje), najkasnije do navršene 19 godine. Ali, i ovo se može promeniti jer će pravo na dečiji dodatak biti priznato i roditeljima za dete koje navršilo 19 godina, a nad kojim je produženo roditeljsko pravo, najkasnije do 26-e godine. 

Imovinski faktor je takođe bitna stavka u podnošenju zahteva za dečiji dodatak. Visinu primanja potrebnu za dečiji dodatak možete proveriti i ovde. 

Pominjem i da peto dete ili svako sledeće dete (nakon četvrtog) koje je rođen kao individua se ne pominje u zakonu i za njega ne postoji pravo na dečiji dodatak.

Takodje ovaj zakon je jedini koji reguliše imovinska odnos supružnika u braku. 

Supružnici mogu ugovorom pravno dogovoriti imovinski odnos, a postoji i zakonski put koji se primenjuje ukoliko supružnici nisu potpisali ugovor. I ugovorni i zakonski režim imaju članove kojim se bave. Na primer, zakonski režim reguliše posebnu imovinu, zajedničku imovinu i deobu imovine kod supružnika. A ugovorni režim se bavi bračnim ugovorom i ugovorom o poklonu.

Porodičnim pravom regulisano je i pravo na jednokratnu socijalnu pomoć. Pravo na jednokratnu pomoć imaju lica ili porodice kojima je ovaj vid socijalne i finansijske pomoći potreban. Iznos ovog primanja zavisi od mesečnog primanja osobe ili porodice koja je podnela zahtev. Pravo na jednokratnu novčanu pomoć imaju lica koja se upućuju na privremni smeštaj u neku ustanovu ili smeštaj u porodici i to za nabavku odeće, obuće ili plaćanje troškova prevoz. O pravu na davanje jednokratne socijalne pomoći brine nadležni Centar za socijalni rad, i oni donose odluku da li će se i kome će ova pomoć biti isplaćena.

Bitna stavka kojom se ovaj vid prava bavi je i pojam braka.

Zakon vodi računa da situacija ne bude kao na slici. Brak je zakonom uređena zajednica muškarca i žene koji može biti sklopljen samo slobodnim pristankom bračnih drugova.

Postoje određene zakonske forme koje mogu sprečiti da brak bude sklopljen. 

Porodičnim pravom regulisano je i pravo u vanbračnoj zajednici. Vanbračna zajednica je zajednica između žene i muškarca koja nije zvanično sklopljena (nije bračna). Vanbračna z7ajednica je izjednačena sa bračnom zajednicom po pitanju prava na međusobno izdržavanje i drugih imovinsko-pravnih odnosa. Imovina stečena u vanbračnoj zajednici tokom dužeg vremenskog perioda zakonski se smatra njihovom zajedničkom imovinom. Partneri u vanbračnoj zajednici koja je prestala nakon tri ili više godina imaju pravo na izdržavanje od drugog lica pod istim uslovima koji su propisani za izdržavanje bračnih supružnika. 

Ovo pravo jasno naglašava da je brak zajednica muškarca i žene. Što dalje implicira da je u Republici Srbiji ne moguće zakonski sklopiti istopolni brak. Da bi do istopolnih brakova došlo, potrebno je prvo promeniti Ustav RS.

Odmah se nadovezujem na pravu na razvod braka koji je takođe pravno sredjen ovim zakonom. Postoje tri načina da se brak konča - smrću supružnika, poništenjem braka i razvodom (sporazumnim razvodom ili razvodom po tužbi).

Ovo pravo je jedini pravni sistem koji se bavi pravima deteta.  Prava deteta u hraniteljskim ili starateljskim porodicama kao i deteta u vanbračnoj zajednici u svakom pogledu su ista kao i prava deteta koje se nalazi u bračnoj zajednici. 

*Nasilje u porodici*

Kao što sam i rekao najviše pažnje i vremena u ovom članku posvećujem problemu nasilja u porodici. 

Porodično nasilje je svaki vid psihičkog i fizičkog nasilja koje je u krugu porodice  izvršeno na ženu ili dete. Žrtve porodičnog nasiloja su najčešće žene (supruge, devojke), majke i deca. U 85% slučajeva u kom je žrtva majka je i dete fiziči zlostavljano. Samo ovim zakonom predviđene su kazne za izvršenje zločina na polju porodičnog nasilja. Za seksualno i ekonomsko nasilje izriču se posebne kazne, van fizičkog nasilja.

Kazne za nečovečna povređivanja u porodičnom nasilju su mizerno male, ali ne postoji ništa drugo što bi se i pozabavilo ovim pitanjem. Tako da, dobro je da i postoje. Ali kada se prikaže podatak koji govori da onaj ko je jednom izvršio porodično nasilje je u 90% slučaja ponovio svoje delo. Da li zato što je država ne sposobna da zaštiti one kojima je zaštita potrebna? Ne baš, samim ovim zakonom država može da da pravnu zaštitu onima kojima je to potrebno. Problem broj jedan kod nasilja u porodici je taj što žrtve zbog ne poverenja u nadležne organe ili straha (za svoj život, za svoju decu, strajh od ponavljanja nasilja) ne prijavljuju nasilje i nastavljaju da žive sa tim. Statistika kaže da deca koja su žrtve porodičnog nasilja u velikom broju slučajeva postaju i žrtve vršnjačkog nasilja jer gube moć samoodbrane. A, nažalost česti su i slučajevi u kojima deca ne poznaju svoja prava koja im je ovaj zakon predvideo pa su u svojim glavama napravili svet u kom je fizičko nasilje sasvim normalan aspekt u njihovom odrastanju. U velikom broju slučajeva to kasnije postaje ozbiljan psihički problem u kom žrtve najčešće postaju nasilnici nad vlastitom decom.

Ćutanje je problem. Sve dok žrtve ne zatraže pravnu pomoć niko im ne može pomoći. Deca gotovo nikad se ne obraćaju za pomoć i dosta o tome ćute.

Evo i jedna statistika - 

Poražavajuće, zar ne?

Dosta umetnika, kroz svoje radove govorilo je o ovom problemu. 

Mađarski pretstavnik na Eurosongu 2014-e godine u celoj svojoj pesmi jednosmisleno pokušava da stane na put nasilju u porodici.

"She cries cries, cries, she's all alone
Daddy why, why, why?
Leave me alone
She calls for help
She calls for help
But no one seems to care
She calls for help but no one seems to care"

(Kallay Andras Saunders - Running)

Ceo tekst možete pročitati ovde.

      

Razoren*
Bolje sprečiti nego lečiti. Čudno, i ja sam baš često koristim taj izraz. Iako se sa većinom narodnih izreka ne slažem, ova je sigurno ona koja govori pravu stvar.
Nasilje u porodici je stvar sa kojom pokušavamo da se borimo godinama. Ljudi, kao ni deca, nisu "robovi" da bi se neko iživljavao na njima. Još daleko bilo životinje, to je problem sa kojim tek treba da se suočimo. Mi živimo u dvadeset i prvom veku, ništa više nije isto kao nekada. I sreća naša pa nije, sa obzirom da mi se ne dopada kako su ljudi nekada živeli. Nije normalno da muškarac unakazi svoju suprugu kada mu ona ne odgovara. Shvati, imaš prava ista kao i on. Možda on jeste glava porodice, ali razumi, to ne znači da ima dozvolu da ti oboji oko zato što si pogrešila. Čovek nema pravo da vrši nasilje nad drugim čovekom (ili bilo kojim drugim živim bićem). Dokle god mu se pokoravaš to si veća žrtva. Ali, bitno je da na vreme shvatiš da si žrtva. Zato što, ono što je bio jedan šamar, vremenom će prerasti u nešto mnogo grublje. Samim potiskivanjem problema pod tepih, stvaralac problema uviđa žrtvino prepuštanje da nad njom vrši šta god poželi. Ništa, ali baš ništa ne može biti opravdanje za nanesenu fizičku bol, a samim tim i psihičku. Zato što, zdravim ljudima u bilo kakvom nervnom stanju na pamet ne bi palo da povrede nekoga. Sva ta ljubav, ili kako god to zovete, ne može umanjiti tvoju bol. Ona fizička bol i svi njeni tragovi će i nestati vremenom, ali ona psihička će uvek biti tu. Ako te povredi jednom, a ti to zanemariš kao nešto "bilo pa prošlo", on će to uraditi opet. A ti ćeš opet to potisnuti, i onda će postati sve učestalije. Sve dok se jednog dana ne probudiš u invalidskim kolicima. Tek onda bi uvidela šta si sve mogla da učiniš da bi došlo bolje sutra. Budi pametna da zaštitiš svoju porodicu i sebe , zato što siledžija je u tvojoj kući. Skupi hrabrost, tamo negde napolju postoje ljudi koji su spremni i koji mogu da vas zaštite. Ali reaguj na vreme, odmah posle prvog šamara. Zato što, niko ko te voli ne bi mogao da podigne ruku na tebe, ma koji razlog bio. Prijavi problem! Ima osoba koji ćete zaštititi. A shvati, ti ljudi neće pretstavljati ponovnu opasnost po tebe i tvoje najdraže. Takve persone su najobičnije kukavice, zato što, lako je maltretirati slabijeg od sebe. Žašto oni nikada nisu stali na crtu svom ocu?
Ne budite kao oni, budite pametni i reagujte na vreme. Zato što bi mnogo toga mogli da izgubite ako pustite da tako ostane i da vreme zaleči sve. Može da se desi da ostanete i bez života, razumite, SVAKO KO VAM NANOSI BOL UGROŽAVA VAŠ ŽIVOT!

*tekt Razoren napisao sam pre tri godine inspirisan jednim novinskim člankom i isfrustriran problemom takvim kakav jeste.


Nije sramota imati problem u kući. Sramota je ne učiniti ništa da se nasilje spreči. Danas postoje sigurne kuće koje su spremne da pruže utočište žrtvama nasilja u porodici. Ali moramo da pričamo o tome.
U 2015-oj godini 34 žene su ubijene u porodičnom nasilju. To je dovoljno poražavajuća brojka. Zaustavimo nasilje na vreme!